Nastanak zla (I): Svet koji je oblikovao Adolfa Hitlera

“Beč je bio i ostao jedna od najtežih, ali i najtemeljnijih škola mog života. Stigao sam u taj grad još napola dečak, a napustio sam ga kao muškarac, tih i ozbiljan. U tom periodu oblikovali su se u meni predstava o svetu i filozofija koja je postala temelj svih mojih postupaka. Osim onoga što sam tada stvorio, malo toga sam još imao da naučim. I ništa nisam morao da promenim”, Adolf Hitler, Moja borba (“Mein kampf”), 1925.

Austrougarska, kraj 19. veka. Evropski kontinent se već 50 godina tresao od talasa liberalnih revolucija pokrenutih 1848. godine posle niza sušnih godina bez roda i drastičnog nestanka krompira, osnovne hrane najsiromašnijih.

U razdeljenoj Italiji kuvalo je od januara te ’48 u Palermu, donošeni su ustavi od države do države, a papa Pije je dao blagoslov Italiji, odnosno njenoj “konfederaciji”. I naravno da nije sve stalo na dokumentima i rečima, u martu je pet dana goreo Milano, a maršal Radecki i njegovi austrijski vojnici morali su da napuste grad.

Johan Štraus stariji je tog leta komponovao “Radecki marš” baš u čast vrhovnog komandata austrijske vojske u Italiji, inspirisan pobedom njegove armije protiv armije Kraljevine Pijemont-Sardinija u Bici kod Kustoce kraj Verone. Međutim, neizbežan evropski proces je ipak bio u toku i moćna Habzburška monarhija je bila i dalje spremna da se bori, ali ne i da zaustavi točak istorije, bez obzira na pobedu u Prvom italijanskom ratu za nezavisnost (1848-49)

Dok je Štraus u Beču slavio pobedu Radeckog, na Apeninskom poluostrvu već je sazrevala ideja da Austrijance treba izbaciti iz Italije.

“Vojnici. Sveta borba za italijansku slobodu odlučuje na poljima Lombardije. Stanovnici Milana već su ‘kupili’ svoju slobodu sopstvenom krvlju i heroizmom kakav je malo puta viđen u istoriji. Čast italijanskom oružju! Neka živi italijanska nezavisnost”, rekao je Leopold II, veliki vojvoda Toskane 1848, pre nego što je poslao vojnu podršku Pijemontu.

Sukobi koji su menjali Evropu zauvek

Presudna pobeda za ujedinjene Italije izvojevana je ipak u Drugom italijanskom ratu za nezavisnost 1859, tada uz podršku Francuske koja je zauzvrat 1860. dobila Nicu i Vojvodstvo Savoju.

Taj trijumf bio je uvod u istorijsko stvaranje Kraljevine Italije 1861, a potom i u ujedinjenje Italije pripajanjem Venecije 1866. i, konačno, Rima 1870. Taj čin bio je posledica “Trećeg italijanskog rata za nezavisnost”, u kojem se dogodio istorijski poraz Austrije od Pruske 1866, u “Ratu braće” (Bruderkrieg), kojim je Venecija pripojena Italiji. Taj trijumf Pruske bio je i presudan za kasnije ujedinjenje Nemačke.

Svi ti neuspesi primorali su Beč na niz drugih ustupaka. Za imperiju je posebno bio komplikovan gest iz 1867, kada je nagodbom sa Mađarima stvorena Dvojna monarhija, Austrougarska.

Mađari su dobili ravnopravnost sa Austrijancima, sopstvenu vladu i parlament i značajnu autonomiju nad svojim delom monarhije, takozvanom “Translajtnijom”. Tu stečenu vlast su koristili za intenzivnu “mađarizaciju” stanovništva i za ignorisanje istorijskih prava i težnji miliona Srba, Rumuna, Slovaka i drugih. I ta šibica je samo čekala da bude zapaljena, na šta se nije predugo čekalo.

Beč je “gasio požare”, a cena austrijskih kompromisa bila je sve veća, iako je Franc Jozef i dalje bio vladar. Austrougarska, međutim, nikad nije bila “melting pot”, država u kojoj se kao u Sjedinjenim Američkim Državama, nekad više, a nekad manje, ipak izgradio zajednički, nadnacionalni identitet. Austrija je mogla da funkcioniše samo uz svoja pravila i sistem privilegija i zato je pobuna jedne po jedne zajednice udarala u njene temelje i sejala klicu iz koje je nikao upravo Adolf Hitler.

Ipak, još nije bilo pripremljeno da on dođe u Beč kao sirotinja iz Braunaua na Inu. Dok je bio dete u Austriji se dogodilo još snažnih potresa, pre svega na njenim obodima, gde je i planula pucnjem Gavrila Principa u Sarajevu 1914.

Na prelazu vekova, od cara Franca Jozefa autonomiju su tražili i Rumuni iz Transilvanje, pobunivši se 1892. godine Transilvanskim memorandumom protiv mađarskih institucija i tražeći ukidanje represije i mađarizacije. Njihova politika političkog pasivizma trajala je decenijama, sve do sloma Austrougarske 1918, kada je Transilvanija ušla u sastav Kraljevine Rumunije..

Istorijska uloga Svetozara Miletića

Srbi u Ugarskoj su takođe trajno ostali bez teritorijalne autonomije, s obzirom na to da je Srpska Vojvodina iz 1848/49. transformisana u Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, posebnu krunsku zemlju Habzburške monarhije. Ona je ukinuta 1860. i teritorija je uglavnom vraćena Ugarskoj, odnosno delom Hrvatskoj-Slavoniji.

Jedini preostali štit od oštre državne politike mađarizacije bila je crkveno-školska autonomija u okviru Karlovačke mitropolije, preko koje su Srbi sami upravljali svojim školama, fondovima i crkvama, mada pod stalnim pritiskom i mešanjem vlasti iz Budimpešte.

Politički otpor predvodio je Svetozar Miletić i njegova Srpska narodna slobodoumna stranka kroz beskompromisnu borbu za ravnopravnost naroda, zbog čega je Miletić često hapšen, dok je Novi Sad u ovom teškom periodu postao kulturni centar celog srpstva, poznat kao “Srpska Atina“. Dodatni udarac srpskom narodu bilo je postepeno ukidanje i konačno razvojačenje Vojne krajine 1881. godine, čime je izgubljen i poslednji administrativni entitet sa posebnim statusom pod direktnom upravom Beča, a srpsko stanovništvo prepušteno direktnoj vlasti Zagreba i Budimpešte.

Uz sve te potrese, austrijskom politikom počele su da dominiraju pre svega konstantne borbe manjinskih naroda za svoj bolji i ravnopravniji položaj, kao i sve jači udarci udruženja radnika koja su i kroz generalni štrajk videli način da politički deluju. U takvoj situaciji, Austrijanci su tražili način da i dalje održe svoju dominaciju, mada su gubili tu bitku na svim frontovima, pa i na onom etničkom, jer su Nemci u austrijskom delu monarhije činili tek oko trećine stanovništva, dok su većinu činili Česi, Poljaci, Ukrajinci, Slovenci, Hrvati, Italijani i drugi narodi. U takvom ambijentu bilo je samo pitanje ko će zapaliti vatru nacionalizma među nemačkim nacionalistima u Austriji.

Nemački nacionalizam, pangermanizam, rasni antisemitizam, antisemitizam koji je krajem 19. i početkom 20. veka snažno zahvatio i Beč… Sve su to bile ideološke struje u kojima će se, nekoliko godina kasnije, kretati i još mladi, siromašni i nesnađeni Adolf Hitler.

Taj spoj ostaviće trag koji će stravično oblikovati čitav 20. vek u Evropi.

(Redakcija Efemerisa)