Nastanak zla (II): Hitlerov Beč – glad i beda netalentovanog slikara

Proleće 1906. Beč je blistao, u poslednjim godinama Austrougarske. Mladić iz Linca, nikad dovršeni srednjoškolac, poneo je sa sobom novac koji su mu majka i rođaci obezbedili teškom mukom i došao u prestonicu. Stigao je sa punom torbom predrasuda koje su još mogle biti ispravljene, zaljubljen u čitanje i u umetnost, sa snovima da upiše Akademiju likovnih umetnosti i bez namere da se zaista potrudi oko svog školovanja.

Danima je obilazio ulice i bez teksta ostajao pred veličinom i lepotom grada. Otišao je i do Likovne akademije u Beču i raspitao se za uslove upisa, pa se naredne godine vratio i zaista pokušao.

Adolf Hitler
Braunau na Inu
20. april 1889.
Nemac
Katolik
Otac državni službenik
Četiri razreda srednje škole
Crtež na testu: nezadovoljavajući

Vratio se i dogodine, 1908. i toliko je bio loš da mu nisu ni dopustili da radi crtež.

“Rekao da nema šanse da me primi”

“Taj gospodin (u prijemnoj komisiji) uveravao me je da su radovi koje sam doneo pokazali da sam bez ikakve sumnje nesposoban za slikarstvo i da moje sposobnosti očigledno leže na polju arhitekture. Rekao je da ne dolazi u obzir da budem primljen na Likovnu akademiju, već da je Arhitektonska škola mesto za mene”, napisao je Hitler u “Majn kampfu”.

Arhitekturu ipak nije pomišljao da proba da upiše, iako je to mogao i bez diplome srednje škole. Bilo je potrebno da pokaže taj talenat i dobio bi šansu. Međutim, taj trud je za njega bio preveliki.

Protekle su tri godine od kada je napustio formalno obrazovanje, majka i rođaci više nisu imali novca da ga izdržavaju, a krajem 1907. Klara Hitler je preminula od kancera dojke, što ga je potreslo do srži. Posle njene sahrane odlučio je čvrsto da se neće vratiti u Braunau na Inu dok ne uspe. Spakovao je donji veš i malo svojih ličnih stvari i otišao u Beč, još odlučniji “da ostvari svoju sudbinu”, ali bez namere da se školuje i nađe trajno zaposlenje. Čak i po cenu ekstremnog siromaštva, koje je i doživeo.

Čistio je sneg, tresao tepihe, radio po nekoliko dana na građevini, nosio je prtljag na železničkoj stanici… U gradu koji je u poslednjim godinama Austrougarske otvarao vrata i bezbrojne mogućnosti onima koji su hteli da zaista uče i da rade, Hitler je radio teške fizičke poslove, samo na određeno vreme. Nije ga podstaklo da se zaista potrudi ni to što je napustio stan koji je plaćao isprva majčinim novcem i preselio se 1909. u prihvatilište za beskućnike u Meidlingu, pa onda završio u muškom prenoćištu za najsiromašnije u Meldemanovoj ulici 1910.

Hitlerov Beč je bio blatnjav i mračan

“Glad je bila moj verni pratilac. Nikada me nije napuštala ni na trenutak i bila je uvek prisutna, u svemu što bih radio. Moj život bio je konstantna borba protiv tog bednog prijatelja“.

Koliko-toliko novca zarađivao je slikajući znametitosti po gradu – Katedralu Svetog Stefana, zgradu opere, Burgteatar, palatu Šenbrun, rimske ruševine u parku Šenbrun. Prema kasnijim tvrdnjama njegovih poznanika, Hitler bi zapravo kopirao tuđe radove, jer nije bio u stanju da sam prikaže ono što vidi u prirodi.

Prodavao je svoje slike sitnim trgovcima, da njima ukrašavaju zidove svojih trgovina ili proizvođačima nameštaja, koji su prema tadašnjoj modi te slike pričvršćivali za naslone sofa ili stolica. Crtao je plakate za kozmetičare koji su reklamirali pudere protiv znojenja, slikao je praznične motive u vreme Božića i neumorno je kopirao slike katedrale Svetog Stefana.

Išao je mladi Hitler po Beču u dugom, otrcanom i iznošenom kaputu koji mu je dao jedan jevrejski vlasnik “second-hand” prodavnice. Na glavi je imao stari, crni polucilindar i nosio ga je čitave godine i već tada je rado češljao svoju masnu kosu preko čela. Za razliku od kasnijih dana, na temenu je puštao kosu preko prljave kragne i imao je uvek bradu od nekoliko dana.

“Bio je prizor kakav se retko viđa među nama Hrišćanima“, govorio je o njemu Rajnhold Haniš (Konrad Hajden, „Adolf Hitler“, 1936, str. 40–41), koji je 1910. godine živeo sa Hitlerom i iz prve ruke otkrivao sećanja na firerove mučne i teške dane u Beču.

Ekscentričan, zapušten i siromašan, Hitler ipak sebi nikad nije dopuštao poroke. Niti je pušio, niti je pio, niti ima dokaza da je u toj fazi života bio u ljubavnoj vezi sa nekom ženom. Hranio se po javnim kuhinjama, često doslovno živeo u blatu, ali je za to vreme strastveno čitao. “Nisam čitao kao drugi, koji sebe zovu ‘inteligencijom’… Umetnost čitanja i učenja je u sledećem – zadržati za sebe ono najvažnje, zaboraviti nevažno. U tom pogledu, moj boravak u Beču i bio je posebno plodonosan i vredan”, pisao je Hitler u “Majn kampfu”.

Hitler gladovao na margini grada

Nažalost, nekoliko godina kasnije Hitler je zaista iz Beča poneo sa sobom sve ono što je “shvatio i naučio” i sve “plodove” koje je ubrao svojom iskrivljenom svešću, površnošću i katastrofalnim poimanjem stvarnosti.

Mladić koji je već iz Linca doneo u Beč klijalu mržnju prema Austrougarskoj zbog “nenemačkih” naroda u njoj, krećući se po margini prestonice propustio je sve prilike u tada dvomilionskom gradu, centru imperije.

Dok se Beč otvarao za mase, pa i demokratiju, i dok je pružao velike šanse i onima sa dna, poput Hitlera, netalentovani slikar iz Braunaua na Inu je gladovao u prljavoj odeći na blatnjavom podu prihvatilišta u Meldemanovoj ulici.

Beč je flertovao, zaljubljivao se, slušao opere i operete, ćaskao u živopisnim kafeima, ponosio se svojim sinovima – Hajdnom, Mocartom, Šubertom, Betovenom, kompozitorima kakve nijedan grad nije imao. Miholjsko leto Austrougarske bilo je bajkovito. “Vijena” nije imala vremena, ni nameru da obraća pažnju na dvadesetogodišnjaka iz provincije, koji je po svemu bio osuđen na promašaj u tom svetu.

Zato je stvorio svoj, mračan i zločinački.

(Redakcija Efemerisa)